#title O Bedi studentskog života
#author PORN
#LISTtitle O Bedi studentskog života
#date 2024
#lang hr
#pubdate 2025-01-14T21:17:54
#topics studenti, blokade
#notes Tekst je napisan i štampan prvi put u decembru 2024. i distribuiran na blokiranim fakultetima u Beogradu.



Ovim kratkim tekstom podsećamo na uvide iz <em>Bede studentskog života</em>, teksta koji je 1966. objavila Situacionistička internacionala (SI), a čiji sadržaj je većinski napisao Mustafa Kajati (Mustapha Kayati). Nadamo se da ovi odlomci mogu da budu dvojako shvaćeni - kao poziv na razmišljanje u pravcu totalnog samoupravljanja i potpunog ukidanja društvenih odnosa koji stvaraju „nemogućnost življenja“, ali i kao (ne sasvim dobronamerno) upozorenje na to da je već odavno ukazano da nelični sistem koji nas drži u okovima na kraju uvek proždere i inkorporira u sebe sve forme borbe i otpora koje ostaju posredovane spektaklom. To se neće promeniti sve dok kritika ne bude usmerena ka samom postojanju kapitala/rada, vrednosti, robne proizvodnje i države kao takve. <em>Beda</em> će uskoro biti dostupna na blokiranim fakultetima u štampanoj formi, dok je tekst dostupan na linku: [[https://anarhisticka-biblioteka.net/library/situacionisticka-internacionala-beda-studentskog-zivota ][https://anarhisticka-biblioteka.net/library/situacionisticka-internacionala-beda-studentskog-zivota]]

Događaji poput onog na železničkoj stanici u Novom Sadu neće prestati da se dešavaju ako postavimo nove funkcionere u iste uloge. Smrt i brutalnost je svakodnevni sadržaj sistema odnosa koji definišu naš život na tako totalan način. Samo retki događaji dobijaju eptitet tragičnosti, obično u kontekstu sukoba unutar vladajuće klase, gde jedan deo te klase krivicu pripisuje konkurentskom delu. Većinu dehumanizujućih, brutalnih i tragičnih aspekata našeg života mi sami cinično prihvatamo kao normalne i neminovne. Ako bismo se odrekli tog cinizma probuđena savest bi mogla da nas dovede u nepodnošljivo opasne situacije, a mašina mora nastaviti da radi i svi šrafovi moraju biti dobro zategnuti. Uzroci ovakvih svakodnedvnih brutalnosti, pa i one u Novom Sadu ne leže u „korumpiranosti” vlasti. Svaki sistem vlasti sadrži iste mehanizme tlačenja i stvara istu infrastrukturu koje svuda puca po šavovima, a sve u ime nekakvog napretka - zakržljale priče koja služi podmazivanju neometanog nastavljanja proizvodnje, što zahteva uslove koji su destruktivni po naše živote.

SI nam kaže da biti student znači biti u inicijaciji u građane, radnike ili upravljače, šrafove u mašini. To znači da možemo da gledamo na blokadu kao na ritual koji služi privremenoj inverziji stvarnosti koja opet potpomaže samo ponovnom vraćanju u staro stanje društva gde je jedina novost promenjeni status učesnika. Kada mladi levičari i studenti učestvuju u ritualu, oni kroz magijske pozive na odgovornost, savest i demokratsku, reformističku, pa čak i revolucionarnu promenu zapravo stupaju u status dobrih građana i građanki u borbi protiv korumpirane vlasti i države. Korišćenje pojma „korupcija“ implicira da je trenutna vlast „loša vlast“, pa se time se za cilj postavlja nekakva „dobra vlast“, što je samo jedan od privida koji potpomažu nastavljanju društvenih odnosa koji nas tlače. Ovo objašnjava i samozaljubljeni karakter studentskih protesta - ta kategroija prelaza u punog građanina/šrafa se uzdiže i afirmiše, ne samo od posmatrača („naša dobra deca”), već i od samih studenata („budućnost ovog društva“). Svaka studentska akcija koja bi zaista želela da doprinese našoj sreći, a to znači da naudi ovom društvu, morala bi počne od doveđenja u pitanje kategorije „student“.

Pozivi na odgovnornost koje upućuju studenti/šrafovi mogu da budu samo pozivi na odgovornost prema toj zamišljenoj budućoj dobroj državi. Ta dobra država, kao i sve „dobre“ i „loše“, pre i posle nje, jeste država-nacija, genocidna po svojoj prirodi; ona iziskuje žrtve kako na svakodnevnom nivou (požrtvovani radnici, dobri građani, pobunjeni studenti) tako i u ratovima koji služe kontinuiranju akumulacije kapitala. Za sada se stvarno nezadavoljstvo ispraznim i bednim životom izražava samo kroz društveno prihvaćeno izigravanje pobune, dok stvarni uzroci stanja ostaju nepreispitani, a destruktivni društveni odnosi neometano, ili čak i poboljšano, nastavljaju svojim neumoljivim tokom. Užareni karakter ovih rituala pruža i privremeno olakšanje od mučne svakodnevnice, ali sa ovako definisanim ciljevima na kraju ipak služi reafirmisanju postojećih pogubnih odnosa, odnosa koji reprodukuju smrt i bedu.

Nasuprot tome, jedino stoji put u nepoznato, jer sve što znamo je potrošeno i odvratno, put sa malo putokaza, jedini put ka životu zaista vrednom življenja, put u totalnu samupravu.